(Зло)употреба пластике у домаћинству

          У оквиру овогодишњег Green Festa oдржана је панел дискусија на тему „Пластика нијеиграчка. Промени игру!". Како сам пре неког времена и сама имала замисао да пишем о употреби пластике у домаћинству, мишљења стручњака из области технологије, медицине и заштите потрошача помогла су ми да нека знања о пластици утврдим, нека проширим и да се коначно ухватим у коштац са овом темом. Надам се да ће овај текст помоћи младим домаћицама, али и свима онима који имају еколошку, а не само потрошачку свест, да своје поступке преиспитају и покушају да поправе лоше навике везане за употребу пластике.

Чињенице о пластици

          Пластика је вештачки створен полимер који је са масовном производњом почео тек 50-их година 20. века, а данас не можемо замислити живот без њега. У почетку је био замена за природне материјале који су били скупи, попут слоноваче, а затим се његова употреба раширила на све сегменте људског окружења. Почевши од флашица за воду, преко мобилних телефона, електронике и каблова које имамо свуда у кући, до делова одеће, обуће, намештаја, аутомобила, цеви за воду...пластика нас окружује. Али не окружује она само наш микрокосмос, она је званично доспела до 11-ог километра дубине океана! Тепих од пластике у Пацифику огромних је размера и људском немарношћу сваким даном је све већи. На то је упозоравао joш Чарлс Мур, 2009. Стручњаци предвиђају да ће до 2050. у морима и океанима бити више пластике него риба.

Шта је проблем са пластиком?Како је могуће да се толико пластике накупило у природи?

          

Пластика није у потпуности биоразградива и јако дуг период се задржава у природи. Сигурно сте чули податак да једној пластичној кеси треба 100 година да се разгради. Чињенице су још више поражавајуће – чак и биоразградива кеса није то у потпуности, већ се распада на микропластику која онда кружи екосистемом. 

Људи су олако приступили масовној производњи пластике. Прво су је направили као неопходну замену за скупље материјале, онда су је промовисали као нешто што се искористи и баци, а када су схватили озбиљност угрожености природе и човека због свог комформизма, било је питање шта учинити са толиким пластичним отпадом. Пластика се уништава паљењем и то се вршило у сиромашним крајевима да би се дошло до метала у отпаду – он се лакше рециклира и скуп је. То никако није еколошко решење, јер је загађење ваздуха огромно. Рециклирање није било тако једноставно решење као када је у питању метал, а и није се на њему радило с обзиром да је пластика јако јефтин материјал. Требало је осмислити начин поновне употребе пластике, јер се пластика не претапа као метал и то је учињено, али је и даље много већа количина производене пластике од оне која се рециклира. Проблем са рециклираном пластиком је и то што она често може да буде контанимирана другим отпадом, као што је електронски отпад и самим тим садржи хемикалије (најчешће бром)  опасне по човека. Закључак стручњака јесте да ћемо морати да престанемо да користимо пластику у скоријој будућности. Један од предузетих корака јесте делимично смањење употребе пластичних кеса њиховом наплатом, а од 2021. биће на снази закон о укидању све једнократне пластике у Европи. То се односи на оне пластичне чаше, тањириће, прибор за јело, који се користе на журкама и сличним скуповима, а међу првима на удару биће, веровали или не, сламчице. Сматра се да су једнократни пластични производи најопаснији по природу, јер их најкраће користимо, а иза себе остављају подједнаку еколошку катастрофу као и дуготрајнија пластика. То нам и неће тако тешко пасти, с обзиром да постоје алтернативе. Једнократни прибор за јело нам није заиста неопходан, а избор шарених папирних сламчица је све већи.

Папирне сламчице

 Шта ћемо са осталим пластичним производима?

          Најбоље научно решење је у потпуности заменити пластику природним биоразградивим полимером, какав је цитин или алге. Преосталу пластику на планети треба уклонити из природе, првенствено из вода. Јако су нас погодиле поплаве 2014. године. Оне би сигурно биле много блаже да токови река нису вештачки мењани и да у рекама није било толико пластичног и другог отпада. Сведоци смо смањења кисеоника у морима и океанима због загађења, што је довело до тога да рибе масовно изумиру, а уместо њих мора настањују нижи облици живота, попут медуза. Још 2015. стручњаци су алармирали због преплављености океана медузама џиновских реазмера, науштрб риба. У септембру ове године започето је са чишћењем Пацифика. Осмишљен је систем прикупљања пластике са површине океана тако да се не омета функционисање живог света, као и систем сортирања отпада. Ово ће, бар мало, успорити еколошку катастрофу. На крају, ради се на изоловању ензима избактерија који би могли да разграде пластику, како бисмо се решили масовног отпада на планети.

Чишћење Пацифика

Утицај пластике на човеково здравље

          Делује нам да је човек осуђен да живи окружен пластиком било као отпадом, било као корисним оруђем. Али, поред тога што делује на његово окружење, пластика и индиректно (кружењем у природи) и директно (свакодневном употребом) утиче на човеково здравље. Експерименти на људима етички и морално нису дозвољени, иако су се, нажалост, у историји дешавали. Човек није могао унапред да испита штетностпластике по здравље. Требало је да прође неколико деценија да се увиди тај утицај, у једном потпуно непланираном експерименту, у коме смо сви заморчићи. Пластика садржи ендокрине реметиоце – супстанце које негативно утичу на човека и његово потомство, а у пластику се додају да би јој се изменила својства, у зависности од намене. Они имају хронични ефекат на човека, канцерогени су и ометају рад хормона. Делују синергично, имитирајући естроген и изазивајући хормонски дизбаланс. Пластика највише утиче на полне хормоне, изазивајући ранији почетак и дуже трајање пубертета. Доказан је фталатни синдром (фталати служе за мекоћу пластике, нпр. каблови за струју) – спермограм код мушкараца је све лошији, што се директно повезује са ендокриним реметиоцима. Бисфеноли, који се користе да пластика буде тврђа и отпорнија су такође опасни по здравље, па су у скорије време забрањени у производњи играчака и флашица за децу (oзнака BPA-free). Од њих се организам очисти када се престане са излагањем, док се неке друге хемикалије попут фталата и попса таложе у организму и утичу чак и на генетику. То значи да се на наше потомство преносе измењени бочни ланци ДНК, што касније узрокује разне врсте обољења, првенствено можданих и утериних канцера. Најосетљивије групе су мајке и деца до пубертета – на њих хемикалије из пластике најпогубније утичу.

Како да будемо сигурни да смо безбедни од хемикалија из пластике?

          Производи од пластике се редовно тестирају на Институтима (код нас постоји и невладина организација Алхем), управо због нивоа штетних хемикалија које они могу да садрже. Производи се уклањају са тржишта, ако не испуњавају услове. Међутим, докле год већи део тестирања финансирају произвођачи, а не државни фонд, нисмо сигурни. Када је заштита права потрошача у питању, највише се проверавају храна и производи за децу. Сваки 3. производ који се повуче са тржишта је играчка. Опет, у свету годишње у болници заврши 270.000 деце због небезбедних играчака. Још једна занимљивост је и то да је Киндер јаје у Америци забрањено, управо из безбедносних разлога. Ми, као потрошачи, нисмо довољно информисани о саставу пластике коју свакодневно купујемо. На амбалажи не постоји састав исте те амбалаже, а ознаке о врсти пластике распознају само стручњаци. Мени је, на пример, битно само да може да се рециклира. Ту ознаку знам, остале не разумем.  Добра вест је то да један члан закона из права потрошача дозвољава купцу да зна да ли производ садржи штетне хемикалије – лоша то што на одговор може да чека и до 40 дана. Од пре неколико година постоје апликације за мобилне телефоне које очитавају преко QR кода састав производа који купујете. За немачко тржиште то је Тох Fox апликација,  а тренутно се ради на једној апликацији која ће бити на свим језицима и требало би да буде завршена за две године.

Шта свако од нас може да предузме?

          Као становници ове планете, као родитељи, као људи морамо да престанемо да (зло)употребљавамо пластику. Вероватно помишљате шта то нас поред свих наших свакодневних брига и проблема интересује што рекама теку реке смећа, а са дрвећа кад опадне лишће висе најлонске кесе? Шта то нас брига што се наш комшија зими греје на пластичне флаше, кад човек нема пара за дрва? Нико од нас не тражи да променимо све навике из корена и да одједном постанемо они „фрикови“ што цео месечни отпад спакују у теглицу.

           Кесе већ покушавамо да заменимо цегерима, али нам не пада тешко да дамо пар динара и купимо кесу ако заборавимо торбу. И даље бацамо све кућне отпатке управо у пластичне кесе које иду право на депонију. Не можемо скроз да избацимо пластику из живота, али ћемо морати да научимо да је сведемо на минимум.

          Довољно је, за почетак, да се информишемо, застанемо и размислимо шта то може да буде наш допринос и да направимо мали корак. Сутра ћемо још један, наредног дана ћемо видети себе како редовно рециклирамо и максимално избегавамо пластику свуда где можемо.

 Мачкат

Рециклирање у Србији?!

Делује немогуће, али ПОСТОЈИ. Не знам колико ће још година или деценија проћи до тога да свако домаћинство добије канту за сортирање отпада, што ће подразумевати и одвајање компоста, али за сада у Београду рециклирање изгледа овако: одете до најближе Градске чистоће у својој општини (некад су кесе доносили на адресу, више не), узмете еко-кесе (велики зелени џакови), упутство и бар кодове. Упутство садржи тип отпада који може да се рециклира (папир, пластика, алуминијум) и време када на вашој општини радници Градске чистоће купе пуне еко-кесе (на Вождовцу је то недеља увече). Кесу пуните у току недељу дана или дуже (нећете веровати колико отпада за рециклажу скупи једна просечна породица!), на њу лепите бар код (тако добијате неки попуст на Инфостан) и оставите у заказано време поред контејнера. На жалост, рециклажа стакла, медицинског и електричног отпада је друга прича. Ако вас интересује нешто и о томе, питајте у коментарима. У мањим градовима по Србији, па и у неким селима постоје они жичани контејнери за пластичне флаше, папир и алуминијум. За рециклирање чепова, који су од другачије, „скупље“ врсте пластике организована је хуманитарна акција „Чеп за хендикеп“. Буди хуман и рециклирај!

          Избегавање пластике је следећи корак. У скорије време, изашло је неколико текстова о стратегијама како смањити лични отпад. Ако знамо да пластика није здрава, онда је најбоље да је максимално избегнемо, јер скроз не можемо. Прва замисао ми је била да пишем само о посуђу које користимо за припрему и чување хране, па би ту било речи и о пластичним посудама у кухињи. Међутим, учинило ми се много важнијим да скренем пажњу на пластику уопште, а о посуђу сваке врсте ћу у неком следећем тексту. Када је кухињско посуђе у питању, јасно је да пластику и те како можете да замените здравијим и дуготрајнијим производима. На пример, ванглице за мешење и мућење замените оним металним и ватросталним или стакленим посудама, које служе у исту сврху. Наше прабаке и баке су чак користиле оне емајлиране посуде за мућење и дрвене наћве за мешење теста. Оштећена и изгребана посуда није више употребљива, јер тако микрочестице пластике доспевају у наш организам. Посебно се не саветује чување хране, попут млечних производа у пластичним кутијама, јер су идеалне за развијање бактерија. Уместо њих можете користити емајлиране, стаклене, дрвене или глинене посуде. Пластичне посуде не би требало користити ни у машини за судове ни у микроталасној, јер загревањем пластике долази до ослобађања хемикалија из ње. Алкохолна пића се никада не чувају у пластичним флашама, јер долази до хемијске реакције.

Од све пластике коју користимо у кухињи најнездравија је она бела, која личи на стиропор, а у њу се често пакује брза и готова храна, као и месо и сухомеснати производи.

Флашице за воду су за једнократну употребу, па их замените стакленом флашицом. Будите другачији у позитивном смислу!

Не користите пластични прибор и посуђе за децу, чак иако су BPA-free, када има здравијих алтернатива попут бамбуса, керамике, ростфраја, емајла. Још увек постоје стаклене флашице за бебе, мада знам да су пластичне практичније, па зато бирајте оне од проверених произвођача.

Дрвене играчке

Играчке за децу су често од пластике, а пластика није играчка. Немојте куповати деци играчке у неограниченим количинама, јер сте тако у могућности. Добро знате да деца могу да се играју било чиме из куће и да им само треба ваше друштво. Чешће бирајте дрвене играчке, велики је избор на тржишту, као и оне које су бојене безбедним бојама. Ако више волите пластичне играчке, онда их купујте на провереним местима. Играчке рециклирате тако што их проследите деци којој су неопходније, када их прерастете. Исти је случај и са дечијом одећом. Одећа за децу се такође контролише, па је тако данас све већи број брендова који одећу за децу производи од органског памука. Одећа је најдуже у контакту са дечјом кожом, а на нама је да је пре првог облачења ОБАВЕЗНО оперемо, јер се тако скидају хемикалије са површине тканине. Одећу је могуће рециклирати у продавницама шведског бренда H&M, где добијате попуст за купљену робу када донесете стару на рециклажу. Ако имате одећу која вам не треба, а очувана је, немојте је бацати, поклоните је некоме коме је потребнија. 

Једнократне пелене су сигурно један од водећих пластичних загађивача планете. Тек одрастају генерације које су их прве носиле, па ће се њихов штетан утицај на здравље тек видети. Свако је у могућности да користи памучне периве пелене, али не може свако да се одрекне комфора који једнократне пелене дозвољавају. Онај ко својој беби жели најбољу и најздравију могућу средину за одрастање, размислиће о преласку на памучне или пелене од бамбусовог платна. Исто важи и за женске хигијенске улошке. Алтернатива постоји и у неким земљама Европе се већ дуже користи, али је питање колико смо ми, жене, спремне да је прихватимо.

Посебна прича је амбалажа куповних производа. Купите кекс упакован у пластику и онда га залијете газираним „соком“, опет из ластике. Да ли нам је све то стварно неопходно?  

Ако се трудите да сву храну припремате код куће, онда ћете и куповину пластике свести на минимум.

Производи за чишћење домаћинства, прање одеће, личну хигијену, упаковани су најчешће у пластичну амбалажу која се код нас не рециклира. Мислим да је најтеже направити промену у том сегменту живота. Потребан је труд прећи на природнији начин одржавања хигијене, када смо навикли на све те силне хемикалије. Да ли су нам оне заиста потребне или су лакши пут да се дође до истог циља биће тема једног од наредних текстова.

Национални парк Плитвице

На крају, желела бих да напоменем да нисам стручњак у овој области, иако ми је екологија једна од највећих љубави – само сам дала поглед на проблем из свог (не)стручног угла. Исто тако знам да када једног дана будем предавала српски језик и књижевност нећу моћи да не причам ученицима о кувању и заштити животне средине, подједнако као што ћу морати да им говорим о животним вредностима којима се уче кроз свет књижевног дела и језичкој култури коју стичу кроз науку о језику. Све је то део образовања и обликовања младог човека који тек упознаје свет. Ми смо својој деци узор, они су наше огледало.